Iz­lo­žba „Ži­van Sa­ra­man­dić - srp­ski Ša­lja­pin” auto­ra Dra­ga­na Ste­vo­vi­ća otvo­re­na je u Mu­ze­ju Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Po­vod je obi­lje­ža­va­nje ju­bi­le­ja od umjet­ni­ko­vog pr­vog de­bi­to­va­nja 21. sep­tem­bra 1966. ka­da je tu­ma­čio ulo­gu kra­lja Egip­ta u Ver­di­je­voj „Aidi”, da bi 14. fe­bru­a­ra 1968. bio pri­mljen u stal­ni an­ga­žman. Po­stav­ka, ostva­re­na u sa­rad­nji sa Slu­žbe­nim gla­sni­kom, pre­ma ri­je­či­ma Ste­vo­vi­ća, ob­u­hva­ta pre­sjek Sa­ra­man­di­će­ve ve­o­ma uspje­šne i bo­ga­te ka­ri­je­re ko­ja je tra­ja­la vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je.
- Ide­ja je pr­ven­stve­no ju­bi­lej, a i je­dan od naj­ve­li­čan­stve­ni­jih umjet­ni­ka ko­ji su bi­li u Na­rod­nom po­zo­ri­štu pro­sto za­slu­žu­je da ima svo­ju iz­lo­žbu. I ovo je tre­nu­tak da bu­de i ju­bi­lej i jed­na vr­sta sje­ća­nja i oma­ža Sa­ra­man­di­ću - srp­skom Ša­lja­pi­nu, ka­že Ste­vo­vić.
Na otva­ra­nju po­stav­ke, osim auto­ra, pri­sut­ni­ma su se obra­ti­li pri­ma­do­na Mil­ka Sto­ja­no­vić, i v.d. uprav­ni­ka Na­rod­nog po­zo­ri­šta De­jan Sa­vić, obo­je iz­ra­ziv­ši za­do­volj­stvo što je iz­lo­žba iza­zva­la ve­li­ko in­te­re­so­va­nje pu­bli­ke.
Pri­ma­do­na Sto­ja­no­vić, Sa­ra­man­di­ća­va su­pru­ga, po­seb­nu za­hval­nost upu­ti­la je De­ja­nu Sa­vi­ću, Dra­ga­nu Ste­vo­vi­ću, mu­zi­ko­lo­gu Bran­ki Ra­do­vić i no­vi­nar­ki Du­ši­ci Mi­la­no­vić ko­ji su, ka­ko je na­gla­si­la, naj­za­slu­žni­ji za nje­nu re­a­li­za­ci­ju. Ona je re­kla da je ne ču­di to­li­ko in­te­re­so­va­nje za po­stav­ku, ob­zi­rom da je Ži­van bio po­se­ban i kao lič­nost, a i kao umjet­nik ro­đen sa je­din­stve­nim gla­som, ko­ji se ri­jet­ko mo­že ču­ti na sce­ni.
- Ve­o­ma mi je dra­go što smo se ve­če­ras, u to­li­kom bro­ju, oku­pi­li. Ko­li­ko smo, na­rav­no, pre­sreć­ni što je jed­na ova­kva iz­lo­žba na­pra­vlje­na, to­li­ko nam je žao što Ži­van ni­je tu sa na­ma da ga slu­ša­mo i da uži­va­mo u nje­go­voj umjet­no­sti, nje­go­vom gla­su i nje­go­vim kre­a­ci­ja­ma ko­je su, to­kom pre­bo­ga­te ka­ri­je­re ko­ju je imao, od nje­ga, za­i­sta, s pra­vom na­pra­vi­le srp­skog Ša­lja­pi­na. Tru­di­će­mo se i ubu­du­će da naš Mu­zej bu­de mje­sto gdje će­mo oku­plja­ti vas, pra­ve pri­ja­te­lje na­še umjet­no­sti i na­šeg po­zo­ri­šta, pri­li­kom ova­kvih i slič­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja ko­ji­ma ču­va­mo uspo­me­ne na one na­še ve­li­ka­ne ko­ji su osta­vi­li ne­iz­bri­siv trag u isto­ri­ji Na­rod­nog po­zo­ri­šta, re­kao je Sa­vić.
Sli­ke, gi­ta­ra, ko­stim i dru­gi pred­me­ti na naj­bo­lji na­čin pri­ka­zu­ju Ži­va­no­vu po­ja­vu, moć­ni glas i bo­ga­te re­per­to­a­re, ko­ji će se još du­go pam­ti­ti.
Pr­vi ko­rak Sa­ra­man­di­ća ro­đe­nog 2. apri­la 1939. go­di­ne u Be­o­gra­du, na pu­tu ka ve­li­kim oper­skim ulo­ga­ma, bi­lo je ško­lo­va­nje kod jed­ne od naj­ve­ćih oper­skih pje­va­či­ca tog vre­me­na, Zden­ke Zi­ko­ve, po­sli­je če­ga po­la­že audi­ci­ju za pri­jem u Ope­ru, 30. mar­ta 1966, pred ko­mi­si­jom ko­ju su či­ni­la ve­li­ka mu­zič­ka ime­na: Čan­ga­lo­vić, Da­non, Piv­nič­ki... To­kom du­ge i bo­ga­te ka­ri­je ostva­rio je niz zna­čaj­nih ulo­ga ba­sov­skog fa­ha u ope­ra­ma „Knez Igor” (Kon­čak, Ga­lic­ki), „Moć sud­bi­ne” (Gvar­di­jan), „Fa­ust” (Me­fi­sto), „Na­bu­ko” (Za­ha­ri­ja), „Se­vilj­ski ber­be­rin” (Don Ba­zi­lio), „Knez od Ze­te” (Ivo Cr­no­je­vić), „Er­na­ni” (De Sil­va), „Don Kar­los” (Fi­lip, Ve­li­ki In­kvi­zi­tor), „Por­gi i Bes” (Kra­un), „Ev­ge­ni­je Onje­gin” (Knez Gr­je­min), na­slov­ne ulo­ge u ope­ra­ma „Bo­ris Go­du­nov”, „Ivan Su­sa­njin”, „Don Ki­hot”...
Ovaj ve­li­ki umjet­nik, go­to­vo do aske­ti­zma po­sve­ćen umjet­no­sti, na­stu­pao je na naj­ljep­šim i naj­zna­čaj­ni­jim oper­skim sce­na­ma u svi­je­tu, po­put Bolj­šog te­a­tra i Kar­ne­gi ho­la, te na pre­sti­žnim sce­na­ma u So­fi­ji, Ati­ni, Bu­dim­pe­šti, Pra­gu, Var­ša­vi, Ki­je­vu, Ode­si, Le­njin­gra­du, Bar­se­lo­ni, Ber­li­nu, Pa­ri­zu, Da­bli­nu... Bio je i vr­stan in­ter­pre­ta­tor cr­nač­kih du­hov­nih pje­sa­ma, a na­ro­či­to je bio po­znat po svo­jim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma ru­skih na­rod­nih pje­sa­ma iz re­per­to­a­ra Ša­lja­pi­na, ko­je je pje­vao i u SSSR-u, na vi­še od 500 kon­ce­ra­ta.
Do­bit­nik je ve­li­kog bro­ja zna­čaj­nih na­gra­da kao i Po­seb­nog pri­zna­nja za do­pri­nos kul­tu­ri Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Na sce­ni je bio do po­sled­njeg da­ha – po­red te­ku­ćeg re­per­to­a­ra, spre­mao se i za ob­no­vu „Don Kar­lo­sa” ko­ji je iz­ve­den 4. fe­bru­a­ra 2012. go­di­ne, a ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, 13. fe­bru­a­ra, tre­ba­lo je da po­no­vo na­stu­pi u so­lo-re­ci­ta­lu „Tor­že­stvo Ša­lja­pi­nu”, ko­ji je go­di­na­ma pje­vao na Sce­ni „Ra­ša Pla­o­vić”. Na­ža­lost, smrt je bi­la br­ža - pre­mi­nuo je 30. ja­nu­a­ra u Be­o­gra­du, u 73. go­di­ni. Sa­hra­njen je 2. fe­bru­a­ra u Ale­ji ve­li­ka­na na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du.
Uvid u lik i dje­lo ču­ve­nog Sa­ra­man­di­ća bi­će do­stup­ni jav­no­sti sve do sre­di­ne de­cem­bra.M.Nj.